ŠLJIVA – Ruža naših voćnjaka

Šljiva je drvo iz familije ruža (Rosaceae). Pod šljivom se najčešće podrazumevaju sorte domaće šljive (Prunus domestica L.), koje su mnogobrojne. Većinu sorti čovek koristi u ishrani u vidu voća, a poneke se koriste i zbog drveta.

Širom Evrope se od plodova ovog drveta spravlja alkoholni napitak šljivovica. Među Srbima često je i nazivana samo šljiva ili šljivka. Na našim područjima smatra se srpskim nacionalnim pićem. Od plodova šljive prave se marmelade i džemovi.

Velike površine šljivika mogu se videti u Zapadnoj Srbiji i Šumadiji. Statistika kaže da je prosečna proizvodnja šljiva u Srbiji za period 2000—2009. god. 486.791 tona godišnje. Na početku perioda zabeležen je pad u proizvodnji, ali je 2003. godine proizvodnja naglo povećana. U 2009. godini iznosila 662.631 tonu. Zadnjih 7-8 godina proizvodnja šljiva u Srbiji se i dalje kreće od 300.000 – 650.000 t, sve u zavisnosti od vremenskih prilika (padavina, ali i prolećnih mrazeva, vremenskih nepogoda…).

ISTORIJAT ŠLJIVARSTVA U SRBIJI

Šljivi i šljivarstvu se u Srbiji oduvek pridavao veliki značaj. Kažu da se nekada kuća gradila na mestu gde šljiva najbolje raste. U nekim krajevima umesto uobičajenog hrastovog drveta seče se šljiva za badnjak. Bez rakije šljivovice ne može da prođe nijedna svečanost (ni svadba, ni slava, ni krštenje... ). Rakija je često spominjana u narodnim pesmama, pričama, predanjima... Na Badnje veče, kao i tokom posta, na trpezi se obavezno nalaze i suve šljive. Mnoga porodična prezimena imaju u svom korenu šljivu. A ima je i u nazivima mnogih sela.

Istorija šljivarstva u Srbiji je duga i proteže se kroz vekove. Na ovim prostorima šljive su gajene u srednjem veku na manastirskim i feudalnim posedima. Od 13. veka i na imanjima seljaka. Tokom turskog perioda voćarstvo se postepeno razvijalo, a šljiva je polako preuzimala primat nad ostalim voćem.

U vreme Miloša Obrenovića ulaže se mnogo u razvoj šljivarstva, tako da izvoz šljiva postaje unosan posao. Sve do 1864. šljive su korišćene, pre svega, za proizvodnju rakije i pekmeza, a od tada počinje i njihovo sušenje. Sušena šljiva bila je namenjena, pre svega trgovini.

Naglu ekspanziju šljivarstvo doživljava 1878., kada je u Srbiji većina vinograda uništena filokserom. Tada se vrlo brzo povećava trgovina šljivom, kao i rakijom šljivovicom.

Posle Prvog svetskog rata rastao je broj stabala požegače. Hroničari su zabeležili da je Srbija posle Prvog svetskog rata Francuskoj dug za naoružanje isplatila u suvim šljivama. 1879. godine ostvaran je rekordan izvoz u SAD po dobijanju statusa najpovlašćenije nacije, kada je u tu zemlju plasirala više od 37.500 tona šljiva u vrednosti od 30 miliona dolara.

Od 1938. godine počinje smanjenje broja stabala šljiva u Srbiji, nakon pojave bolesti „šarka”, koja je preneta iz Bugarske i desetkovala je najbrojniju sortu „madžarku”, koja se odomaćila pod nazivom „požegača”.

Novu ekspanziju šljivarstvo doživljava od 1945. Pored povećanja broja zasada, naročito se razvija proizvodnja novih sorti. U Institutu za voćarstvo u Čačku stvoreno je trinaest autentičnih sorti: čačanska rana, valerija, čačanska lepotica, čačanska najbolja, jelica, čačanska rodna, valjevka, čačanska pozna... Zanimljivo je da se neke od njih danas više gaje u drugim evropskim zemljama, a ne kod nas.

Danas možemo reći da je Srbija nekada bila vodeća zemlja u proizvodnji šljive i šljiva je bila obeležje Srbije.

ŠLJIVARSTVO DANAS U SRBIJI

Proizvodnja voća u Srbiji je u usponu i beleži dobre rezultate, ali smo i dalje ispod mogućnosti i potencijala koje imamo na ovim prostorima (ljudski resursi, klimatski uslovi, hidrološki i orografski uslovi). Nijedan od ovih resursa nije iskorišćen u meri u kojoj bi neke zemlje to učinile. Potencijal postoji, i uz primenu naučnih dostignuća iz oblasti voćarstva postigla bi se znatno bolja efikasnost i produktivnost.

Voćarska kultura po kojoj smo i dalje jedna od vodećih zemalja u svetu po proizvodnji je šljiva. Ispred nas su po količinama nekada bile samo Kina sa 6.100.000 t i Indija sa 740.000 t. Danas smo realno četvrti u Evropi i sedmi u svetu. Prestigle su nas zemlje koje su po prirodnim uslovima, potencijalima iza nas. Srbija godišnje proizvodi, u zavisnosti od vremenskih uslova od 300.000 t – 600.000 t.

Od ukupnih površina pod voćem, a procene su da ima oko 170.000 ha, šljiva po poslednjim podacima zauzima oko 78.000 ha. Slede jabuka na oko 24.000 ha, višnja oko 14.000 ha, malina na 11.000 ha, kruška na oko 7.500 ha. Osim ovih kultura ostatak površina su pod breskvom i nektarinom, jagodom, kajsijiom, trešnjom, leskom, borovnicom…

Od svih površina pod voćem je verovatno najteže proceniti broj stabala odnosno površina pod šljivom. Razlog za to je struktura modernih zasada i tradicionalnih zasada (odnos 30:70 u korist tradicionalnih). Tu je i problem velikog broja stabala koji su na relativno malom posedu (gotovo na nivou okućnica).

U Srbiji trenutno imamo oko 43 miliona stabala šljiva. Broj stabala ovog voća u našoj zemlji nekada je iznosio više od 60 miliona. Mladi koji ulaze u ovu proizvodnju su svesni da stare šljivike, u kojima su se stabla obilazila tek kada dođe vreme berbe, odnosno kupljenja šljiva, moraju zameniti modernim zasadima, sa sistemima za zalivanje i prihranu, s protivgradnim mrežama i čak sistemima za zaštitu od mraza. Jedino u ovakvim uslovima proizvodnje rod nam neće varirati od 7-35 t/ha.

U zavisnosti od kvaliteta i namene proizvedene šljive i cene variraju. Iz Srbije se izvozi sveža, smrznuta i suva šljiva. Ali dodatni problem naših proizvođača je da i pored kvaliteta, u zavisnosti od rodne ili nerodne godine, cena šljive u otkupu varira u rasponu od 10 - 40 dinara/kg. Svi relevantni proizvođači se slažu da kao što cena od 40 din/kg nije realna tako ni ovogodišnja cena od 10 din/kg nema nikakvog smisla. I ove godine će cena šljive povećati količine raspoložive rakije. Povećaće količine suve šljive koje ima i od prošle godine (samo okolina Blaca ima 90-tak domaćinstava sa manjim sušarama i lagerima od po 7-30 t suve šljive).

Da li je vreme da proizvođači, otkupljivači, država razmisle o strategiji u poslu sa šljivom ili ćemo se i dalje samo pozivati na “tržišnu utakmicu”, a dalje raditi stihijski?! Zahvaljujući našoj neorganizovanosti, proizvodnju šljive zaštitila je Bugarska, a proizvodnju šljivovice Nemačka.

A možda i dalje mislimo da je “šljivovica “ naše nacionalno piće?